Od svih mogućih putovanja najčudnovatije je putovanje u svoju prošlost, kao film koji se vrti velikom brzinom unazad i s vremena na vreme stane na jedan slajd. Negativ. Pozitiv. Filaž.
Ne radim to često (kažu nije zdravo osvrtati se previše) ali kad krenem osećaj je uvek uzbudljivo neponovljiv.
Gledam majku kako rukama gradi bezbedan prostor oko svog dečaka koji pravi prve korake na jednoj od prelepih grčkih plaža. Gledam je ali ona mene ne vidi. Zagledana je u dečaka koji ushićeno korača ka moru, siguran u sebe i svoju nameru. Majka i ne sluti da će za trinaest godina biti isto tako - da će ga brižno pratiti na školovanje za pomorca, daleko od kuće.
A ova gimnazijalka što koketno stoji naslonjena laktom drugu na rame, obučena po retro fazonu u traperice i sa lenonkama, ni ona me ne vidi. Upijajući ga pogledom uporna je da mu prenese poruku leptirova sa Madagaskara. A možda, i jednostavno, ja joj ne padam na pamet. Ima sve što joj treba: malo slobode u rukavu i previše vetra u nogavicama. Kad bih joj sada rekla da se za dvadeset godina neće setiti njegovog imena, da li bi mi poverovala?
Tek, ta mala što mršti nosić zbog previše sunca u očima i ponosno grli mlađeg brata (večito upitanog za poreklo magičnog predmeta koji tata drži u ruci) gleda me sa svake crno-bele fotografije. Gleda me, a da li me i vidi? Možda i ne sluti ko je sa druge strane vremena. Možda ni u snu nije sanjala moje lice danas. Koliko ličimo? U tragovima.
Ali ne bunim se, sve dok mi je sunce i dalje u očima.
© Copyright 2014 J. Djurić
Нема коментара:
Постави коментар