Volim reč more. Volim njeno značenje i na srpskom i na engleskom. I kako god da je pročitam, okrenem, izvrnem, ona me opija. Napija. Kao čaša piva kad mi se razlije niz kičmu pa mi se pothitno ljubi.
Kad pomislim na more u srcu mi uztalasa tirkiz ljubav. I sunce me ošamari po očima. I zamiriše suva borovina. I čujem kako mi skrivene bube odnekud zriču "ostani... ostani"...
Svaki put kad pomislim na more zagolica me šara pod rebrima. Ona ženska kopča od koje smo ispletene. Zagolica na plavo-bele štrafte mornarske bluze, muške. I neki me svetionik počne dozivati, namigivanjem, uporno, kao starinski ljubavnik na kiši. Ne odustaje. Ma ništa drugo mu nije toliko važno do da mene dovuče k sebi.
Inače, volim i svetionike. Volim te gorostasne, usamljene momke, graničare. Volim ih jer tako odvažno i čvrsto stoje na kamenu na kojem inače niko drugi ne bi, sami, samlji i od najusamljenijeg samca na kopnu. Volim ih jer, ne tražeći i ne dobijajući ništa zauzvrat, danonoćno mašu, šire ruke u zagrljaj, šire svetlost dajući nadu svima koji pomisle da su konačno izgubljeni. Svetionici imaju najtužnije oči na svetu. Tako misle svi ljudi na zemlji.
Kad pomislim na tebe pod jezikom mi zamiriše engleski more. Pa se nečujno provuče između dva gornja keca, kao nejasan šapat u zanosu, i procveta u široki osmeh. Uvek znaš kad je to. Uvek znaš kad treba još. Kad treba više. Još.
Kad pomislim na more u srcu mi uztalasa tirkiz ljubav. I sunce me ošamari po očima. I zamiriše suva borovina. I čujem kako mi skrivene bube odnekud zriču "ostani... ostani"...
Svaki put kad pomislim na more zagolica me šara pod rebrima. Ona ženska kopča od koje smo ispletene. Zagolica na plavo-bele štrafte mornarske bluze, muške. I neki me svetionik počne dozivati, namigivanjem, uporno, kao starinski ljubavnik na kiši. Ne odustaje. Ma ništa drugo mu nije toliko važno do da mene dovuče k sebi.
Inače, volim i svetionike. Volim te gorostasne, usamljene momke, graničare. Volim ih jer tako odvažno i čvrsto stoje na kamenu na kojem inače niko drugi ne bi, sami, samlji i od najusamljenijeg samca na kopnu. Volim ih jer, ne tražeći i ne dobijajući ništa zauzvrat, danonoćno mašu, šire ruke u zagrljaj, šire svetlost dajući nadu svima koji pomisle da su konačno izgubljeni. Svetionici imaju najtužnije oči na svetu. Tako misle svi ljudi na zemlji.
Kad pomislim na tebe pod jezikom mi zamiriše engleski more. Pa se nečujno provuče između dva gornja keca, kao nejasan šapat u zanosu, i procveta u široki osmeh. Uvek znaš kad je to. Uvek znaš kad treba još. Kad treba više. Još.
© Copyright 2016 J. Djurić
Нема коментара:
Постави коментар