Jedan me mačak oborio s nogu. Tako je brzo protrčao između moja dva koraka da nisam stigla pošteno ni da se sapletem a već sam bila na zemlji. Jedan mačak - visok, crn, lep, uspešan, odličan, inspirativan, taman - ima obe komore, predkomore, zaliske, sve što treba ali samo jedno nema - srce. Teran svojim lepim repom, odjurio je oštreći slobodu među brcima. Ok, kažem sebi, dig'se malena pa aj' dalje jer druge ti nema, samo ne zaboravi da pogasiš svetla.
Čim sam koraknula iz polumraka spazi me drugi mačak. Kao da me sve vreme čekao iza ćoška. Tako se lagašno prilepio uz mene ni sama ne znam kako i čime. Drugi mačak - visok, crn, lep - ali mlad i neinspirativan. Ne varniči, ne osvaja, ne nudi mi ništa, a zalepio se kao žvaka. Kao žvaka krišom podmetnuta na klupi u parku. Ako ustanem i krenem dalje biće me stid, ako je odlepim ostaće fleka.
U međuvremenu ušunjao se i treći mačak. Između dve tihe neprisutnosti drugog, treći se pojavio da popuni vreme, kao frend, kao noćni sagovornik, kao brat po ludosti. Zato i nisam primetila kad je u njemu procvetala trešnja. Samo je jedno jutro nakon duge neprospavane noći zamirisao na ljubav. Njegovu, ne moju. Treći mačak - nizak, crn sa belom šarom iznad levog oka - ali običan, domaći mešanac. Prija mi kad se mazi uz mene, kad mi tepa i prede, ali ne osećam nikakvo tumbanje. Ne pomera me s mesta. Misli da sam divna iako spavam do podne. Kaže mi da toj slici nedostaje samo on da mi spremi doručak i skuva kafu.
U međuvremenu međuvremena (ovo će vam stvarno zvučati nekontrolisano) odnekud se pojavi i četvrti mačak. Isto kao i drugi i treći, i četvrti tvrdi da me voli, ali mi ta četvrta ljubav najmanje prija. Toliko mi ne prija da evo zakočih i sa inspiracijom te dalje ne znam šta bih još dodala.
Da slučajno ne bih sa parnim brojem izbaksuzirala ljubav dozvolila sam i petom mačku da priđe. Sunce pod kojim se izležavamo na usijanom limenom krovu ipak pripada svima, zar ne? Peti mačak - visok, sed, nasmejan, inspirativan - ima srce, ima istu šaru kao ja, živi moj san, voli ono što ja volim. Sve isto. Neverovatno. Pitala sam ga ko si ti? a on kaže prosto i jednostavno - mačak. Nije umeo da mi objasni tu razliku, tu šaru koju nosi iako znam da zna. A možda prosto i jednostavno nije hteo. Da ne pobegnem opet. Da me ne izgubi zauvek.
Osim prvog, nisam ljubila i ne ljubim nijednog. Nisam ih ni pipnula, ove mi tastature. Sve zbog jednog mačka koji me oborio s nogu. Bez srca pustio da odem. A ja nikako da krenem, da pogasim sva ta svetla.
© Copyright 2016 J. Djurić
Čim sam koraknula iz polumraka spazi me drugi mačak. Kao da me sve vreme čekao iza ćoška. Tako se lagašno prilepio uz mene ni sama ne znam kako i čime. Drugi mačak - visok, crn, lep - ali mlad i neinspirativan. Ne varniči, ne osvaja, ne nudi mi ništa, a zalepio se kao žvaka. Kao žvaka krišom podmetnuta na klupi u parku. Ako ustanem i krenem dalje biće me stid, ako je odlepim ostaće fleka.
Da slučajno ne bih sa parnim brojem izbaksuzirala ljubav dozvolila sam i petom mačku da priđe. Sunce pod kojim se izležavamo na usijanom limenom krovu ipak pripada svima, zar ne? Peti mačak - visok, sed, nasmejan, inspirativan - ima srce, ima istu šaru kao ja, živi moj san, voli ono što ja volim. Sve isto. Neverovatno. Pitala sam ga ko si ti? a on kaže prosto i jednostavno - mačak. Nije umeo da mi objasni tu razliku, tu šaru koju nosi iako znam da zna. A možda prosto i jednostavno nije hteo. Da ne pobegnem opet. Da me ne izgubi zauvek.
Osim prvog, nisam ljubila i ne ljubim nijednog. Nisam ih ni pipnula, ove mi tastature. Sve zbog jednog mačka koji me oborio s nogu. Bez srca pustio da odem. A ja nikako da krenem, da pogasim sva ta svetla.
© Copyright 2016 J. Djurić
Нема коментара:
Постави коментар