Otkriću vam jednu tajnu: moja Ivon nije Ivon. Ima ona i pravo ime ali ga retko koristi. Samo kad mora. Ovako, kad završi sa službenicom na šalteru, čim se okrene ona sebe prekrsti u nešto drugo. A to drugo uvek je neobično čudno.
Evo, tek što je izašla iz faze latinskog imena jednog retkog cveta, sebi je smislila novo. Danas se na havajskom zove "dete plaže". Neću vam reći kako se to piše, ali ja imam osećaj kad ga izgovorim da zvuči tako kao da neko tiho kašljucne a potom ženski stidljivo kine. Simpatično, nema šta.
Znam i zbog čega to radi. I to ću vam reći: igra žmurke sa sobom. Ali ne kao školarci kad se igraju, ona to radi dečje i naivno - zažmuri i misli sad je niko ne vidi. Eto tako ona to radi i ne sluti da ja, kao svaka starija sestra, sve vidim i sve znam. Sve mi je kristalno bistro.
I što je najlepše, ne zameram joj ni malo. Čak šta više i uživam da je posmatram dok se igra. Zvirim sa strane u te njene izmaštane svetove, likove, njihove dijaloge i njenu veštu promenu boje glasa dok ih podražava. Dok misli da je niko ne sluša. Pratim je sestrinski.
Izvor fotografija: Pinterest
© Copyright 2014 J. Djurić
Нема коментара:
Постави коментар