U životu imamo samo ono što smo dali

Drago mi je da je Srbiju poplavio talas empatije, ali mi je žao što uvek treba neko velikostrašno da nas prodrma kako bi kao nacija pokazali solidarnost, ljudskost i dobrotu. Ovih dana svi zajedno porasli smo više i bolje kroz nesebično veliku dozu humanosti koju smo izrodili i sve što mogu da kažem jeste: Svaka čast Srbijo! (Iz ove čestitke izostavljam političare, njima ne poručujem ništa.)
Ali bojim se da će se zajedno sa vodom povući i ovo dobro u nama.Takvi smo, ili je takvo vreme u kome živimo. To se jednostavno zove "redovno stanje".
Ako ne mogu naciji da poručim, mogu bar vama koji ste slučajno zalutali na ovo moje url ostrvce: Ne gasite srce humani i veliki! Ako je završena utakmica na velikom terenu pređimo na male goliće i delimo svakodnevno po malo sreće svima. Nahranimo mrvicom ničije mačiće i kučiće, osmehnimo se komšiji, kasirki u supermarketu, pomozimo naše stare roditelje makar vremenom koje ćemo im pokloniti, podržimo svoju decu ljubavlju i pažnjom, nađimo se novom kolegi na poslu, budimo korisni gde god je potrebno. Darujmo svakodnevno u malim dozama ono što je nekome potrebno - prosjaku dinar, beskućniku iznošeni kaput, mrgudu ljubav, tužnom osmeh, uplašenom reč podrške.
Ne zaboravimo taj divan osećaj kada nas preplavi dobra energija davanja.
U životu imamo samo ono što smo dali.
Delimo nesebično sve što možemo jer samo tako ćemo nešto zauzvrat i dobiti.
Stisnuta ruka ne može da primi ma koliko očekivala.

©  Copyright 2014 J. Djurić

 

Negativ. Pozitiv. Filaž.

Od svih mogućih putovanja najčudnovatije je putovanje u svoju prošlost, kao film koji se vrti velikom brzinom unazad i s vremena na vreme stane na jedan slajd. Negativ. Pozitiv. Filaž. 

Ne radim to često (kažu nije zdravo osvrtati se previše) ali kad krenem osećaj je uvek uzbudljivo neponovljiv. 

Gledam majku kako rukama gradi bezbedan prostor oko svog dečaka koji pravi prve korake na jednoj od prelepih grčkih plaža. Gledam je ali ona mene ne vidi. Zagledana je u dečaka koji ushićeno korača ka moru, siguran u sebe i svoju nameru. Majka i ne sluti da će za trinaest godina biti isto tako - da će ga brižno pratiti na školovanje za pomorca, daleko od kuće. 

A ova gimnazijalka što koketno stoji naslonjena laktom drugu na rame, obučena po retro fazonu u traperice i sa lenonkama, ni ona me ne vidi. Upijajući ga pogledom uporna je da mu prenese poruku leptirova sa Madagaskara. A možda, i jednostavno, ja joj ne padam na pamet. Ima sve što joj treba: malo slobode u rukavu i previše vetra u nogavicama. Kad bih joj sada rekla da se za dvadeset godina neće setiti njegovog imena, da li bi mi poverovala?

    

Tek, ta mala što mršti nosić zbog previše sunca u očima i ponosno grli mlađeg brata (večito  upitanog za poreklo magičnog predmeta koji tata drži u ruci) gleda me sa svake crno-bele fotografije. Gleda me, a da li me i vidi? Možda i ne sluti ko je sa druge strane vremena. Možda ni u snu nije sanjala moje lice danas. Koliko ličimo? U tragovima. 

Ali ne bunim se, sve dok mi je sunce i dalje u očima. 

©  Copyright 2014 J. Djurić

  

Kahakai Keiki

   Otkriću vam jednu tajnu: moja Ivon nije Ivon. Ima ona i pravo ime ali ga retko koristi. Samo kad mora.
Ovako, kad završi sa službenicom na šalteru, čim se okrene ona sebe prekrsti u nešto drugo. A to drugo uvek je neobično čudno.

   Evo, tek što je izašla iz faze latinskog imena jednog retkog cveta, sebi je smislila novo. Danas se na havajskom zove "dete plaže". Neću vam reći kako se to piše, ali ja imam osećaj kad ga izgovorim da zvuči tako kao da neko tiho kašljucne a potom ženski stidljivo kine. Simpatično, nema šta.


  Znam i zbog čega to radi. I to ću vam reći: igra žmurke sa sobom. Ali ne kao školarci kad se igraju, ona to radi dečje i naivno - zažmuri i misli sad je niko ne vidi. Eto tako ona to radi i ne sluti da ja, kao svaka starija sestra, sve vidim i sve znam. Sve mi je kristalno bistro.

   I što je najlepše, ne zameram joj ni malo. Čak šta više i uživam da je posmatram dok se igra. Zvirim sa strane u te njene izmaštane svetove, likove, njihove dijaloge i njenu veštu promenu boje glasa dok ih podražava. Dok misli da je niko ne sluša. Pratim je sestrinski.



Izvor fotografija: Pinterest

©  Copyright 2014 J. Djurić