U životu imamo samo ono što smo dali

Drago mi je da je Srbiju poplavio talas empatije, ali mi je žao što uvek treba neko velikostrašno da nas prodrma kako bi kao nacija pokazali solidarnost, ljudskost i dobrotu. Ovih dana svi zajedno porasli smo više i bolje kroz nesebično veliku dozu humanosti koju smo izrodili i sve što mogu da kažem jeste: Svaka čast Srbijo! (Iz ove čestitke izostavljam političare, njima ne poručujem ništa.)
Ali bojim se da će se zajedno sa vodom povući i ovo dobro u nama.Takvi smo, ili je takvo vreme u kome živimo. To se jednostavno zove "redovno stanje".
Ako ne mogu naciji da poručim, mogu bar vama koji ste slučajno zalutali na ovo moje url ostrvce: Ne gasite srce humani i veliki! Ako je završena utakmica na velikom terenu pređimo na male goliće i delimo svakodnevno po malo sreće svima. Nahranimo mrvicom ničije mačiće i kučiće, osmehnimo se komšiji, kasirki u supermarketu, pomozimo naše stare roditelje makar vremenom koje ćemo im pokloniti, podržimo svoju decu ljubavlju i pažnjom, nađimo se novom kolegi na poslu, budimo korisni gde god je potrebno. Darujmo svakodnevno u malim dozama ono što je nekome potrebno - prosjaku dinar, beskućniku iznošeni kaput, mrgudu ljubav, tužnom osmeh, uplašenom reč podrške.
Ne zaboravimo taj divan osećaj kada nas preplavi dobra energija davanja.
U životu imamo samo ono što smo dali.
Delimo nesebično sve što možemo jer samo tako ćemo nešto zauzvrat i dobiti.
Stisnuta ruka ne može da primi ma koliko očekivala.

©  Copyright 2014 J. Djurić

 

Negativ. Pozitiv. Filaž.

Od svih mogućih putovanja najčudnovatije je putovanje u svoju prošlost, kao film koji se vrti velikom brzinom unazad i s vremena na vreme stane na jedan slajd. Negativ. Pozitiv. Filaž. 

Ne radim to često (kažu nije zdravo osvrtati se previše) ali kad krenem osećaj je uvek uzbudljivo neponovljiv. 

Gledam majku kako rukama gradi bezbedan prostor oko svog dečaka koji pravi prve korake na jednoj od prelepih grčkih plaža. Gledam je ali ona mene ne vidi. Zagledana je u dečaka koji ushićeno korača ka moru, siguran u sebe i svoju nameru. Majka i ne sluti da će za trinaest godina biti isto tako - da će ga brižno pratiti na školovanje za pomorca, daleko od kuće. 

A ova gimnazijalka što koketno stoji naslonjena laktom drugu na rame, obučena po retro fazonu u traperice i sa lenonkama, ni ona me ne vidi. Upijajući ga pogledom uporna je da mu prenese poruku leptirova sa Madagaskara. A možda, i jednostavno, ja joj ne padam na pamet. Ima sve što joj treba: malo slobode u rukavu i previše vetra u nogavicama. Kad bih joj sada rekla da se za dvadeset godina neće setiti njegovog imena, da li bi mi poverovala?

    

Tek, ta mala što mršti nosić zbog previše sunca u očima i ponosno grli mlađeg brata (večito  upitanog za poreklo magičnog predmeta koji tata drži u ruci) gleda me sa svake crno-bele fotografije. Gleda me, a da li me i vidi? Možda i ne sluti ko je sa druge strane vremena. Možda ni u snu nije sanjala moje lice danas. Koliko ličimo? U tragovima. 

Ali ne bunim se, sve dok mi je sunce i dalje u očima. 

©  Copyright 2014 J. Djurić

  

Kahakai Keiki

   Otkriću vam jednu tajnu: moja Ivon nije Ivon. Ima ona i pravo ime ali ga retko koristi. Samo kad mora.
Ovako, kad završi sa službenicom na šalteru, čim se okrene ona sebe prekrsti u nešto drugo. A to drugo uvek je neobično čudno.

   Evo, tek što je izašla iz faze latinskog imena jednog retkog cveta, sebi je smislila novo. Danas se na havajskom zove "dete plaže". Neću vam reći kako se to piše, ali ja imam osećaj kad ga izgovorim da zvuči tako kao da neko tiho kašljucne a potom ženski stidljivo kine. Simpatično, nema šta.


  Znam i zbog čega to radi. I to ću vam reći: igra žmurke sa sobom. Ali ne kao školarci kad se igraju, ona to radi dečje i naivno - zažmuri i misli sad je niko ne vidi. Eto tako ona to radi i ne sluti da ja, kao svaka starija sestra, sve vidim i sve znam. Sve mi je kristalno bistro.

   I što je najlepše, ne zameram joj ni malo. Čak šta više i uživam da je posmatram dok se igra. Zvirim sa strane u te njene izmaštane svetove, likove, njihove dijaloge i njenu veštu promenu boje glasa dok ih podražava. Dok misli da je niko ne sluša. Pratim je sestrinski.



Izvor fotografija: Pinterest

©  Copyright 2014 J. Djurić

 

Ideje. I 'de je?

   Svaki kreativan rad je jedno lepo i korisno druženje sa samim sobom. Znajući to, večito sakupljam ideje, planiram kreativne vikende, smišljam kako ću šta da napravim, da ulepšam sebi prostor ili neku krpicu iz ormara. Svuda oko mene sve same ideje. Nakupilo se. Toliko je ideja na čekanju a ja ništa ne preduzimam. Zato se sinoć samoupitah: 

- I, 'de je to što si napravila?

 

Fali mi vreme. Ustvari, fali mi puno dokonog vremena, toliko puno da mi i dokonisanje dosadi pa da onda poželim nešto kreativno da izrodim. Sa velikom nadom iščekujem tu penziju i računam da ću tada stići sve što sam zamislila... Ako budem mogla od artritisa... da držim makaze u ruci. 

 Isto tako, volela bih da naučim da radim "u ruke" sve ono što ne znam. Ali, za jednu curu 21. veka i nisam tako loša. Znam da pletem - pravo, klot i frket i da smećem, ali ne umem pletenice, rupice i fine radove; znam da heklam - prazne i pune kvadratiće, ali ne umem kružiće i cvetiće; znam i da šijem - doduše samo sa kroja.

  

Hm, da! Sada ne bih ni imala na čemu. Kad je odlazio od mene, moj bivši muž je sa svojim krpicama odneo i šivaću mašinu. Kaže: - Ovo nije tvoje! A lepo smo čuli svi, i on i ja i ostali, kako mi je njegova majka na samrti rekla: - Ovo je tvoje!   

Srećom, nešto je u zaboravu i ostavio, i na tome mu hvala. Olivetti pisaća mašina, crvena, već godinama stoji u podrumu tužna. Zato je se nije ni setio, a bila je njegova. E. Sad sam čvrsto odlučila: iskopaću je iz prašine, podmazati i sesti da na njoj ispišem roman. Ljubavni. Tužan. Ali sa srećnim krajem. Mora da ima srećan kraj. Bez toga ne počinjem. I ako Bog da, u inat ću se obogatiti, kao (razvedena) Džoana Rouling.

Izvor fotografija: Pinterest

©  Copyright 2014 J. Djurić

 

Bonjour amour

    Pred novu radnu nedelju imam jedno pitanje (misao, zadatak) i za sebe i za vas. Kako započinjete dan? Na koji način, sa kakvim raspoloženjem, kojim ritualima ako ih uopšte imate? Kada sebi precizno odgovorite na ta pitanja, onda se zapitajte da li postoji neki drugačiji početak koji biste više voleli, koji bi vam više prijao? Ako na poslednje pitanje imate pozitivan odgovor onda u vaše jutro treba da unesete neke promene. Mislite da je to nevažno? Itekako je važno, jer buđenje ima određenu simboliku i jako je bitno sa kakvom energijom započinjemo dan. 

   Zamislite da se jedanput priroda u proleće probudi naglo, uznemireno i neraspoloženo, i da počne trkom da se sprema i oblači, da juri da procveta i ozeleni. Pa svaki bi nas onaj njen cvet zaboleo, a boje na nas pljusnule kao šamar iza ćoška! Sreća te nije tako.

   E, ja sam, eto, o tome danas razmišljala i zaključila sam da treba da promenim jutarnje navike. Od ovog ponedeljka ustajem sat vremena ranije jer želim natenane jutro da posvetim sebi. Da jutarnju kafu popijem kod kuće (a ne na poslu) iz meni omiljene šolje i uz muziku koju volim, da polako i bez stresa izaberem garderobu, da lepo isplaniram dan, da saberem obaveze, izdam prioritete, da se daleko zagledam kroz prozor, nakačim osmeh i iz dobrog jutra zakoračim kroz vrata moga stana u dobar dan.  

A kako vi započinjete dan?

Izvor fotografije: Pinterest

©  Copyright 2014 J. Djurić