Svaki kreativan rad je jedno lepo i korisno druženje sa samim sobom. Znajući to, večito sakupljam ideje, planiram kreativne vikende, smišljam kako ću šta da napravim, da ulepšam sebi prostor ili neku krpicu iz ormara. Svuda oko mene sve same ideje. Nakupilo se. Toliko je ideja na čekanju a ja ništa ne preduzimam. Zato se sinoć samoupitah:
- I, 'de je to što si napravila?
Fali mi vreme. Ustvari, fali mi puno dokonog vremena, toliko puno da mi i dokonisanje dosadi pa da onda poželim nešto kreativno da izrodim. Sa velikom nadom iščekujem tu penziju i računam da ću tada stići sve što sam zamislila... Ako budem mogla od artritisa... da držim makaze u ruci.
Isto tako, volela bih da naučim da radim "u ruke" sve ono što ne znam. Ali, za jednu curu 21. veka i nisam tako loša. Znam da pletem - pravo, klot i frket i da smećem, ali ne umem pletenice, rupice i fine radove; znam da heklam - prazne i pune kvadratiće, ali ne umem kružiće i cvetiće; znam i da šijem - doduše samo sa kroja.
Hm, da! Sada ne bih ni imala na čemu. Kad je odlazio od mene, moj bivši muž je sa svojim krpicama odneo i šivaću mašinu. Kaže: - Ovo nije tvoje! A lepo smo čuli svi, i on i ja i ostali, kako mi je njegova majka na samrti rekla: - Ovo je tvoje!
Srećom, nešto je u zaboravu i ostavio, i na tome mu hvala. Olivetti pisaća mašina, crvena, već godinama stoji u podrumu tužna. Zato je se nije ni setio, a bila je njegova. E. Sad sam čvrsto odlučila: iskopaću je iz prašine, podmazati i sesti da na njoj ispišem roman. Ljubavni. Tužan. Ali sa srećnim krajem. Mora da ima srećan kraj. Bez toga ne počinjem. I ako Bog da, u inat ću se obogatiti, kao (razvedena) Džoana Rouling.
Izvor fotografija: Pinterest
© Copyright 2014 J. Djurić
