Volim da vidim jambolijom zastrto zadnje sedište auta i dva jastučića na njemu. Ne zato što mi se to sviđa, već zbog toga što me taj slučaj posebno inspiriše. Istog trena poželim da dotičnog vozača uz rakiju priupitam: Koja je tvoja priča? Kako je uopšte došlo do te jambolije? To bih volela da znam. Uz rakiju i zreli sir.
Pritom bih fotografisala svaki novi utisak proživljen o njemu. Zumirala njegove ruke položene na stolu, zatim dok drže šoljicu iz koje pije kafu, njegov portret ali sa one strane na koju tera kosu. Potom bih objektivom lovila osmeh, pitajući se da li je širok narodski ili suzdržan švalerski. Osmeh govori puno. Pogled govori sve. Lukavo zašiljen što probada ili teleće prostodušan, gostoljubiv? Fotografisla bih njegovo omiljeno mesto u kući, fotelju ili krevet na kome drema uz tv i ono što mu najpre upadne u vidno polje ujutru kada se probudi.
Zatim cipele. Isplažene jezike, potpećene korake. Proučavala ih koliko su iznošene, dotrajale, zaprljane, kuda su sve prošle i kakvim drumovima. Da li je u njima išao na radost i veselje, možda ispratio dragog prijatelja tamo gore, ili vođen strašću, zaglađenog razdeljka i zašiljenih brkova, bežao na nekakav tajni sastanak, da proveri da li još može, da li ona još hoće, ponedeljkom, sredom, petkom, sve dok ih nije potpetio.
Volela bih da znam o čemu razmišlja čovek sa jambolijom zastrtim zadnjim sedištem svog auta kada se pomene reč ljubav? I da li razmišlja uopšte ili nije lud da troši pamet? Sanja li ili nije on žena pa da fantazira? Voli li ili ne treba njemu to sranje u životu jer on je macan? Ovu skoro izumrlu jambol-vrstu muškarca želim da pitam da li mu je dovoljno udobno i meko na zadnjem sedištu auta, da li ga čupavi pramičci jambolije golicaju i dovoljno draže kada svuče pantalone, daleko od svake magistrale, daleko od dvadesetprvog veka.
Zatim cipele. Isplažene jezike, potpećene korake. Proučavala ih koliko su iznošene, dotrajale, zaprljane, kuda su sve prošle i kakvim drumovima. Da li je u njima išao na radost i veselje, možda ispratio dragog prijatelja tamo gore, ili vođen strašću, zaglađenog razdeljka i zašiljenih brkova, bežao na nekakav tajni sastanak, da proveri da li još može, da li ona još hoće, ponedeljkom, sredom, petkom, sve dok ih nije potpetio.
Volela bih da znam o čemu razmišlja čovek sa jambolijom zastrtim zadnjim sedištem svog auta kada se pomene reč ljubav? I da li razmišlja uopšte ili nije lud da troši pamet? Sanja li ili nije on žena pa da fantazira? Voli li ili ne treba njemu to sranje u životu jer on je macan? Ovu skoro izumrlu jambol-vrstu muškarca želim da pitam da li mu je dovoljno udobno i meko na zadnjem sedištu auta, da li ga čupavi pramičci jambolije golicaju i dovoljno draže kada svuče pantalone, daleko od svake magistrale, daleko od dvadesetprvog veka.
© Copyright 2016 J. Djurić
