Neko me inspiriše. Tako tufnasto. Tako mi prija. Neko je tu svaki dan. I svaku noć. Tu je i kad ga nema. I kad ode za njim ostane miris na šnenokle. Ostane taman do sledećeg dolaska. Tačno zna kad treba.
Neko me inspiriše. Tako toplo. Pali vatru da me zgreje. Puše mi u ruke, gura olovku u prste i kaže: piši, miriši, inspiriši... A ja ne znam da li znam, da li još uvek umem kao pre. Pa crvenim, rumenim tufnasto, pegice na nosu nosim.
Neko me inspiriše. Tako nežno. Pa snažno. Opet nežno. Broji mi snove, predano ih skuplja pod jastukom, da ih se ujutru setim. Da me tumači.
I sanjam... pod nekim čempresima u Toskani prolilo se vino po mojoj haljini, jednom. Prskale su zrele smokve pod pohotnim nepcima, negde u Kefaloniji, u svitanje, sazrele među mojim butinama. Topile se krupne pahulje u džepu kaputa, u petrogradskom kafeu, pod dlanovima koji se traže. Pa opet ovde, dok navlačim njegovu majicu, dve breskvice za dobro jutro...
Ponovo sam tu, i otišla i došla, a da nigde koraka pustila nisam. Putujem tiho, u sebi, da neko ne vidi, da me ne prepozna dok sanjam. Da me ne probudi naglo, da ne padnem, ne polomim krila. Sanjam nežno. Sve je još toplo od sna. Neka me još malo. Samo još pet minuta.
Neko me inspiriše. Tako nežno. Pa snažno. Opet nežno. Broji mi snove, predano ih skuplja pod jastukom, da ih se ujutru setim. Da me tumači.
I sanjam... pod nekim čempresima u Toskani prolilo se vino po mojoj haljini, jednom. Prskale su zrele smokve pod pohotnim nepcima, negde u Kefaloniji, u svitanje, sazrele među mojim butinama. Topile se krupne pahulje u džepu kaputa, u petrogradskom kafeu, pod dlanovima koji se traže. Pa opet ovde, dok navlačim njegovu majicu, dve breskvice za dobro jutro...
© Copyright 2016 J. Djurić
