среда, 18. мај 2016.

Od hiljadu leptirovih snaga


U svakoj knjizi koju čitam, u svakoj priči koja čak i ne priča o nama. Na kraju svakog odeljka, pasusa i rečenice, on me strpljivo čeka. Čeka me da podignem zaneseno pogled pa da mi namigne sneno. Potom se okrene polako i zakorači napred. Ka novom nečem. Tada uvek znam da je bezbedno poći dalje.

Uvek kad zatreba on tako vešto i u jednom trenu zaokrene horizont, sunce mu izduži senku i ona mi pokaže tačno ono mesto na margini, onu divnu i svežu rečenicu koju treba da podvučem, da zapamtim i upijem. Kao dar za trud na tom mestu ostavim mu trag sebe - cvetić, srce, zvezdicu ili smešak - u zavisnosti od boje doživljenog utiska.

Kad primeti da sam previše zanesena, ponesena, opijena onim što čitam, on sedne kraj mene. Kao kerber. Za svaki slučaj da mi se nađe pri srcu.
I kad izgubim dah usred divotne rečenice on me opomene da dišem. Udahne mi razvigor. Nežno baš.
I kad me saplete tvrda reč, toliko trapavo da nosom zaparam slova, on mi pridigne bradu. Sriče sa mnom, slovo po slovo, da mi neko ne zapadne krivo. Polako baš.
I kad me zbuni čudna reč, nova reč, on mi došapne njeno značenje. Objasni poetiku. Tiho baš.

Ponekad mi pomeri nemirni pramen s lica za koji, u toj ponesenosti, i ne primetim da mi zaklanja pogled. Počeše gde zabridi ili nežno pomazi po potiljku. Osetim to po toploti koja mi nagrne u obraze. Po slatkom nemiru od hiljadu leptirovih snaga. Po nabrekloj žar-tački na kraju priče, u kojoj se zbroji sva slast čitanja, pa eksplodira u nebo zvezda. A onda se postidim, poklopim lice knjigom i nasmešim široko slovima što još trepere.
Ostanem tako dugo. Zagledana u svoje kapke iznutra. Sve dok se ne vrati na početak priče i okrene novi krug.



©Copyright 2016 J. Djurić


 

среда, 4. мај 2016.

More

Volim reč more. Volim njeno značenje i na srpskom i na engleskom. I kako god da je pročitam, okrenem, izvrnem, ona me opija. Napija. Kao čaša piva kad mi se razlije niz kičmu pa mi se pothitno ljubi.


Kad pomislim na more u srcu mi uztalasa tirkiz ljubav. I sunce me ošamari po očima. I zamiriše suva borovina. I čujem kako mi skrivene bube odnekud zriču "ostani... ostani"...



Svaki put kad pomislim na more zagolica me šara pod rebrima. Ona ženska kopča od koje smo ispletene. Zagolica na plavo-bele štrafte mornarske bluze, muške. I neki me svetionik počne dozivati, namigivanjem, uporno, kao starinski ljubavnik na kiši. Ne odustaje. Ma ništa drugo mu nije toliko važno do da mene dovuče k sebi.


Inače, volim i svetionike. Volim te gorostasne, usamljene momke, graničare. Volim ih jer tako odvažno i čvrsto stoje na kamenu na kojem inače niko drugi ne bi, sami, samlji i od najusamljenijeg samca na kopnu. Volim ih jer, ne tražeći i ne dobijajući ništa zauzvrat, danonoćno mašu, šire ruke u zagrljaj, šire svetlost dajući nadu svima koji pomisle da su konačno izgubljeni. Svetionici imaju najtužnije oči na svetu. Tako misle svi ljudi na zemlji.


Kad pomislim na tebe pod jezikom mi zamiriše engleski more. Pa se nečujno provuče između dva gornja keca, kao nejasan šapat u zanosu, i procveta u široki osmeh. Uvek znaš kad je to. Uvek znaš kad treba još. Kad treba više. Još.























© Copyright 2016 J. Djurić

петак, 29. април 2016.

Mačak na usijanom limenom krovu

Jedan me mačak oborio s nogu. Tako je brzo protrčao između moja dva koraka da nisam stigla pošteno ni da se sapletem a već sam bila na zemlji. Jedan mačak - visok, crn, lep, uspešan, odličan, inspirativan, taman - ima obe komore, predkomore, zaliske, sve što treba ali samo jedno nema - srce. Teran svojim lepim repom, odjurio je oštreći slobodu među brcima. Ok, kažem sebi, dig'se malena pa aj' dalje jer druge ti nema, samo ne zaboravi da pogasiš svetla.


Čim sam koraknula iz polumraka spazi me drugi mačak. Kao da me sve vreme čekao iza ćoška. Tako se lagašno prilepio uz mene ni sama ne znam kako i čime. Drugi mačak - visok, crn, lep - ali mlad i neinspirativan. Ne varniči, ne osvaja, ne nudi mi ništa, a zalepio se kao žvaka. Kao žvaka krišom podmetnuta na klupi u parku. Ako ustanem i krenem dalje biće me stid, ako je odlepim ostaće fleka.
 

U međuvremenu ušunjao se i treći mačak. Između dve tihe neprisutnosti drugog, treći se pojavio da popuni vreme, kao frend, kao noćni sagovornik, kao brat po ludosti. Zato i nisam primetila kad je u njemu procvetala trešnja. Samo je jedno jutro nakon duge neprospavane noći zamirisao na ljubav. Njegovu, ne moju. Treći mačak - nizak, crn sa belom šarom iznad levog oka - ali običan, domaći mešanac. Prija mi kad se mazi uz mene, kad mi tepa i prede, ali ne osećam nikakvo tumbanje. Ne pomera me s mesta. Misli da sam divna iako spavam do podne. Kaže mi da toj slici nedostaje samo on da mi spremi doručak i skuva kafu.


U međuvremenu međuvremena (ovo će vam stvarno zvučati nekontrolisano) odnekud se pojavi i četvrti mačak. Isto kao i drugi i treći, i četvrti tvrdi da me voli, ali mi ta četvrta ljubav najmanje prija. Toliko mi ne prija da evo zakočih i sa inspiracijom te dalje ne znam šta bih još dodala.


Da slučajno ne bih sa parnim brojem izbaksuzirala ljubav dozvolila sam i petom mačku da priđe. Sunce pod kojim se izležavamo na usijanom limenom krovu ipak pripada svima, zar ne? Peti mačak - visok, sed, nasmejan, inspirativan - ima srce, ima istu šaru kao ja, živi moj san, voli ono što ja volim. Sve isto. Neverovatno. Pitala sam ga ko si ti? a on kaže prosto i jednostavno - mačak. Nije umeo da mi objasni tu razliku, tu šaru koju nosi iako znam da zna. A možda prosto i jednostavno nije hteo. Da ne pobegnem opet. Da me ne izgubi zauvek.


Osim prvog, nisam ljubila i ne ljubim nijednog. Nisam ih ni pipnula, ove mi tastature. Sve zbog jednog mačka koji me oborio s nogu. Bez srca pustio da odem. A ja nikako da krenem, da pogasim sva ta svetla.



© Copyright 2016 J. Djurić 

среда, 23. март 2016.

Uz rakiju i zreli sir

Volim da vidim jambolijom zastrto zadnje sedište auta i dva jastučića na njemu. Ne zato što mi se to sviđa, već zbog toga što me taj slučaj posebno inspiriše. Istog trena poželim da dotičnog vozača uz rakiju priupitam: Koja je tvoja priča? Kako je uopšte došlo do te jambolije? To bih volela da znam. Uz rakiju i zreli sir.
 

Pritom bih fotografisala svaki novi utisak proživljen o njemu. Zumirala njegove ruke položene na stolu, zatim dok drže šoljicu iz koje pije kafu, njegov portret ali sa one strane na koju tera kosu. Potom bih objektivom lovila osmeh, pitajući se da li je širok narodski ili suzdržan švalerski. Osmeh govori puno. Pogled govori sve. Lukavo zašiljen što probada ili teleće prostodušan, gostoljubiv? Fotografisla bih njegovo omiljeno mesto u kući, fotelju ili krevet na kome drema uz tv i ono što mu najpre upadne u vidno polje ujutru kada se probudi.


Zatim cipele. Isplažene jezike, potpećene korake. Proučavala ih koliko su iznošene, dotrajale, zaprljane, kuda su sve prošle i kakvim drumovima. Da li je u njima išao na radost i veselje, možda ispratio dragog prijatelja tamo gore, ili vođen strašću, zaglađenog razdeljka i zašiljenih brkova, bežao na nekakav tajni sastanak, da proveri da li još može, da li ona još hoće, ponedeljkom, sredom, petkom, sve dok ih nije potpetio. 


Volela bih da znam o čemu razmišlja čovek sa jambolijom zastrtim zadnjim sedištem svog auta kada se pomene reč ljubav? I da li razmišlja uopšte ili nije lud da troši pamet? Sanja li ili nije on žena pa da fantazira? Voli li ili ne treba njemu to sranje u životu jer on je macan? Ovu skoro izumrlu jambol-vrstu muškarca želim da pitam da li mu je dovoljno udobno i meko na zadnjem sedištu auta, da li ga čupavi pramičci jambolije golicaju i dovoljno draže kada svuče pantalone, daleko od svake magistrale, daleko od dvadesetprvog veka.





© Copyright 2016 J. Djurić

субота, 13. фебруар 2016.

Inspiriši me

Neko me inspiriše. Tako tufnasto. Tako mi prija. Neko je tu svaki dan. I svaku noć. Tu je i kad ga nema. I kad ode za njim ostane miris na šnenokle. Ostane taman do sledećeg dolaska. Tačno zna kad treba.



Neko me inspiriše. Tako toplo. Pali vatru da me zgreje. Puše mi u ruke, gura olovku u prste i kaže: piši, miriši, inspiriši... A ja ne znam da li znam, da li još uvek umem kao pre. Pa crvenim, rumenim tufnasto, pegice na nosu nosim.




Neko me inspiriše. Tako nežno. Pa snažno. Opet nežno. Broji mi snove, predano ih skuplja pod jastukom, da ih se ujutru setim. Da me tumači.  




I sanjam... pod nekim čempresima u Toskani prolilo se vino po mojoj haljini, jednom. Prskale su zrele smokve pod pohotnim nepcima, negde u Kefaloniji, u svitanje, sazrele među mojim butinama. Topile se krupne pahulje u džepu kaputa, u petrogradskom kafeu, pod dlanovima koji se traže. Pa opet ovde, dok navlačim njegovu majicu, dve breskvice za dobro jutro...




Ponovo sam tu, i otišla i došla, a da nigde koraka pustila nisam. Putujem tiho, u sebi, da neko ne vidi, da me ne prepozna dok sanjam. Da me ne probudi naglo, da ne padnem, ne polomim krila. Sanjam nežno. Sve je još toplo od sna. Neka me još malo. Samo još pet minuta.  




©  Copyright 2016 J. Djurić