U svakoj knjizi koju čitam, u svakoj priči koja čak i ne priča o nama. Na kraju svakog odeljka, pasusa i rečenice, on me strpljivo čeka. Čeka me da podignem zaneseno pogled pa da mi namigne sneno. Potom se okrene polako i zakorači napred. Ka novom nečem. Tada uvek znam da je bezbedno poći dalje.
Uvek kad zatreba on tako vešto i u jednom trenu zaokrene horizont, sunce mu izduži senku i ona mi pokaže tačno ono mesto na margini, onu divnu i svežu rečenicu koju treba da podvučem, da zapamtim i upijem. Kao dar za trud na tom mestu ostavim mu trag sebe - cvetić, srce, zvezdicu ili smešak - u zavisnosti od boje doživljenog utiska.
Kad primeti da sam previše zanesena, ponesena, opijena onim što čitam, on sedne kraj mene. Kao kerber. Za svaki slučaj da mi se nađe pri srcu.
I kad izgubim dah usred divotne rečenice on me opomene da dišem. Udahne mi razvigor. Nežno baš.
I kad me saplete tvrda reč, toliko trapavo da nosom zaparam slova, on mi pridigne bradu. Sriče sa mnom, slovo po slovo, da mi neko ne zapadne krivo. Polako baš.
I kad me zbuni čudna reč, nova reč, on mi došapne njeno značenje. Objasni poetiku. Tiho baš.
Ponekad mi pomeri nemirni pramen s lica za koji, u toj ponesenosti, i ne primetim da mi zaklanja pogled. Počeše gde zabridi ili nežno pomazi po potiljku. Osetim to po toploti koja mi nagrne u obraze. Po slatkom nemiru od hiljadu leptirovih snaga. Po nabrekloj žar-tački na kraju priče, u kojoj se zbroji sva slast čitanja, pa eksplodira u nebo zvezda. A onda se postidim, poklopim lice knjigom i nasmešim široko slovima što još trepere.
Ostanem tako dugo. Zagledana u svoje kapke iznutra. Sve dok se ne vrati na početak priče i okrene novi krug.
©Copyright 2016 J. Djurić
